- 07/03/2020
Značaj fizičke aktivnosti kod beba
Pet razloga zašto decu treba uključiti u organizovane aktivnosti već od prve godine života
Zbog čega je važno decu uključiti u organizovane aktivnosti već od prve godine života? Profesor sporta i fizičkog vaspitanja Đorđe Radovanović nam daje pet razloga zbog čega je to bitno.
1. FAKTORI PRAVILNOG RAZVOJA
Pravilan rast i razvoj deteta zavisi od mnogo faktora. Varijacije u genetici, kognitivnom razvoju, fizičkom razvoju, kulturi, edukaciji, ishrani i celokupnom uticaju sredine su beskonačne.
Genetiku ne možemo da promenimo, ali postoje načini da prepoznamo karakteristike na vreme i usmerimo dete u aktivnosti gde će iskoristiti svoj maksimalni genetski potencijal. Kultura, pristup dobrom obrazovanju i pravilnoj ishrani će uvek varirati, ali je to nešto na čemu možemo ceo život da radimo kako bismo detetu bili dobar primer i kako bismo ga uputili na ono što mi mislimo da je pravilno, dok dete ne postane odrasla osoba i na kraju odluči samo za sebe.
Ono najbitnije, na šta možemo da utičemo, kao profesori i terapeuti, jeste fizički i kognitivni razvoj. A najbolji način za to je usmerena fizička aktivnost koja stimuliše mozak na pravi način i podstiče razvijanje neurona preko dendrita uz veliki broj novonastalih sinapsi, i to u momentu najbolje cirkulacije ( u toku treninga) jer je dete aktivno. Iako je adaptacija mozga životni proces koji nikada ne staje, prve godine života su nadramatičnije i najvažnije. Počinjemo sa 100 biliona neurona u banci i kako traje odrastanje broj ce uvećati još tri do četiri puta, usled preciznog genetičkog programa na koji utiče sredina i detetova iskustva, bilo pozitivna ili negativna.
Svaka stimulacija i spoljašnji uticaj dovodi do ojačavanja i izgradnje novih slojeva mielinskog omotača. Na kraju napravimo autoput i dovedemo određenu radnju do automatizma, koju radimo nesvesno, a svako od nas uglavnom to doživi na poslu ili nekom hobiju. Sportistima nastojimo da izgradimo kretnje karakteristične za njihove sportove i pozicije, dok mališanima pokušavamo da izradimo te veze što ranije, za osnovne motoričke sposobnosti, kao bazu za dalji napredak u bilo kom pravcu. Kod njih je vreme za reagovanje vrlo kratko i već oko sedme godine količina sive materije u mozgu počinje da opada usled povećanog razvitka i bujanja bele materije. I ako je povećanje bele materije linearno do dvadesete godine, smanjenje sive materije nije. Siva materija se povlači u odredjenim delovima mozga u zavisnosti od perioda razvoja. Ako mi unapred znamo taj put, možemo ga pratiti i svaki period njihovog razvitka iskoristiti najbolje što možemo.
Najefikasniji način za dete da uči, a da mi dobijemo sve ono gore pomenuto, je da ga uključimo u aktivnosti gde će moći da vidi, da oslušne, da pipne, da pomeri, da proba sve što ima u svom okruženju. Taj multisenzorni osećaj će najbolje detetu izgraditi sliku o predmetu ili bilo čemu što pokušavamo da ga naučimo.
2. SKELETNI SISTEM
Ne moramo objašnjavati zašto treba paziti i negovati kičmu i skeletni sistem, pogotovo kod mališana. Čak se i urođeni teški deformiteti mogu rešiti i obezbediti svakom detetu normalno funkcionisanje i život. Na bilo kojim razvojnim gimnastikama, i aktivnostima koja uključuju stručna lica, se mogu vrlo lako uočiti deformiteti kičme i skeletnog sistema, pa samim tim i pravilno uticati na njih određenim vežbama. Jak i stabilan kičmeni stub je od presudne važnosti u razvitku deteta. Nesmetan razvitak perifernog nervnog sistema i dobre komunikacije sa mišićima i organima dovodi do bolje cirkulacije i boljeg razvitka svih sistema u telu.
O deformitetima stopala (ravnim tabanima) je rano pričati do četvrte godine, osim u slučajevima teških i urođenim deformiteta. Dete se rađa sa debelim slojem masnog tkiva sa plantarne strane stopala i naravno da će otisak na papiru kao najlakši test za ravna stopala biti pozitivan. Dok smo trčali po savanama bosi pre milion godina taj dodatak je bio od presudnog značaja za očuvanje bitnog mišića za taj period i njegovog uticaja na razvitak svoda stopala. Jastuče masnog tkiva je od povrede, a isto tako pružio iskustvo o svakom predmetu na koje je dete nagazilo, pa i oštrom koje će ga povrediti samo malo ali naučiti da ne zgazi opet. Što je u modernim, sve mekšim i „udobnijim“ patikama, a pogotovu ortopedskim cipelama nemoguće. Svakako će dete naučiti kad izađe iz obuće i prvi put zgazi na nešto drugačije, ne možete ceo život sprečiti te situacije pa je mnogo bolje da ih proživi dok ima taj zaštitni deo, nego kasnije. Imamo decu koja bosa ne mogu da idu ni po pesku, a kamoli šljunku ili drugim neravnim i za njih oštrim površinama. Koža će ojačati i zadebljati tek kad bude dozivela neki jači stimulans na koji treba da reaguje. U cipelicama su svod stopala i njegovi mišići pritisnuti težinom deteta, i umesto da drže celo telo u pravilnom položaju oni su spljeskani uz lošiju cirkulaciju. Umesto da jačaju, oni atrofiraju jer su potpuno neupotrebljeni. Metatarzalne kosti su u normalnoj poziciji, ali u veštački proizvedenoj. Čim dete se dete izuje cipelica, svod stopala i njegovi mišići kolabiraju i metatarzalne kosti padaju za njima, što posledično dovodi do ravnih stopala. Treba iskoristiti svaku priliku i izuti svoje dete da dete bude bosonogo, ali mu dati da hoda po raznim površinama, da sve hvata nogama, da i mozak oseti i poveže šta je stvarno to. Tokom leta obavezno, svuda izuvanje, kontrolišite situaciju proverom prostora, ali mu dajte slobode da istražuje.
3. ZDRAVLJE I ISHRANA
Ovo bi trebalo da je idealan period da cela porodica promeni svoje loše navike i krene novim i zdravijim putem, što je još jedna prednost organizovanih aktivnosti je upravo i u tome. Sve informacije će te dobiti na jednom mestu, ne samo od trenera ili terapeuta, nego i od ostalih mama i tata. Tako dobijamo jedno kolektivno iskustvo koje bi trebalo bar malo da pomogne oko neke teške odluke ili uteši kad je potrebno.
Rano usvajanje pozitivnih navika je presudno u održavanju istih kroz život. Pogotovo kad je u pitanju izgradnja i razvitak čula ukusa i mirisa. Ako dodamo da loša ishrana može da poništi sve ono o čemu smo se trudili gore u tekstu, onda bi odluka trebalo da je laka. Uticaj na dete počinje jos dok je kod mame u stomaku, kasnije dojenjem, pa tek onda onim što samo stavi u usta. Narušavanje acido-bazne ravnoteže je loše u bilo kom periodu života, a pogotovo u ranim periodima razvoja kad svakom deliću organizma treba što više pozitivnog materijala. Svaka namirnica koju kupite u prodavnici ima šećera, soli, veštačkih zaslađivača, fosforne kiseline u gaziranim sokovima, emulgatora itd… Nešto pijete, nešto jedete, nešto mažete, jako je teško izbeći sve, ali i ne treba. Samo informisanje i edukacija o tome će doprineti boljim odlukama i nalaženjem načina i pravila kojih će te se pridržavati ceo život, uz maksimalan kompromis za ono što volite. Što se tiče mališana tu trebamo biti još ozbiljniji i shvatiti da svaka grickalica, sok i upakovana stvar iz fabrike smanjuje osećaj gladi zbog visoke energetske vrednosti, ali ničim korisnim unutra, dok jetra, bubrezi, pankreas, zubi, kosti, želudac i ceo razvitak tapka u mestu jer svi pokušavaju da na sve načine vrate PH vrednost u normalu.
Deci treba što više sveže kupljene i pripremljene hrane, sa što manje šećera i soli. Sam ukus se razlikuje kod svakog od nas, ali na njega se može vrlo dobro uticati. Ako ih naviknete da jedu određene stvari, na kraju će ih i zavoleti. Teško je vratiti vreme u nazad kad jednom probaju nešto lepo i kupljeno u prodavnici, slatko kao ništa do tad, i želimo stalno. Ne samo deca, čak i mi koji vrlo dobro znamo kako utiče na nas. Jelovnik treba da bude raznovrstan i maštovit, sa decom uključenom u pripremu što je moguće više, uz objašnjavanje zašto je koja namirnica korisna.
Pravilna ishrana je, uz fizičku aktivnost, najbitniji faktor za očuvanje zdravlja. Otpornost i imuni sistem deteta jesu na velikom testu u ovom periodu, bombardovani sa svih strana virusima i bakterijama. Ne treba izbegavati uskraćivanjem detetu da se kreće i druži sa decom, nego obezbediti organizmu sve što mu treba za oporavak i reakciju na razne spoljašnje uticaje, zdravim namirnicama, fizičkom aktivnošću i sa dovoljno sna i odmora. Uzimanje suplemenata treba uvrstiti tek ako nema druge opcije. U slučajevima kad dete ne jede mlečne proizvode, treba uvrstiti kalcijum, ako ne jede meso, vitamin b12 i D, riboflavin, ako je anemično gvožđe itd… Naravno tek posle konslultovanja sa lekarom, a ne drugim mamama. Uz konsultaciju i preporuku lekara.
4. KOLEKTIV I SOCIJALIZACIJA
Poslednje dve decenije istraživanja psihologa su dovele do razvitka koncept emocionalne inteligencije. Ona se definiše kao sposobnost prepoznavanja, shvatanja i upravljanja vlastitim ali i tuđim emocijama. Ogleda se u sposobnosti da dete razume sebe samog, da kontroliše emocije, da bude samouvereno, da koristi emocije radi izražavanja svojih misli, da oseti i razume osećanja i probleme drugih, rešava svoje konflikte ili sklapa prijateljstva, razvija empatiju. Pravilan uticaj na emocionalnu inteligenciju dovodi do većeg samopouzdanja i dovošenje pravilnih odluka u pravim trenucima. Tek onda ćete kao roditelji biti stvarno bezbrižni dok se vaše dete upušta u nova životna iskustva, a vas nema pored njega da ga zaštitite.
Zbog toga usmerene i organizovane aktivnosti već od prve godine života doprinose ranijem sazrevanju mališana i razvoju našim oblikovanjem i povratnim informacijama kako se treba ponašati. Pogotovo vlastitim primerom i modelom ponašanja koji deca upijaju kao sunđer. Kolektivne aktivnosti su najbolje moguće okruženje za decu da iskuse takvu vrstu „treninga“, bilo da su situacije izazvane slučajno ili namerno da bi se prevazišli strahovi. Emotivno, deca od godinu dana tek počinju da razumeju svoja osećanja, daleko od toga da ih kontrolišu. Talasanje iz jednog stanja u drugo može biti vrlo brzo i burno, bez ikakvih znakova. Udaranje, griženje, guranje, vrištanje ili plakanje su samo načini da privuku našu pažnju ili kažu NE, oni hoće da rade šta oni hoće. To je sasvim normalno, jer su do sada i radili sve što su hteli. Sve je bilo predodređeno njima, svaki momenat pažnje. Međutim, sada se polako moraju postavljati granice i ne odustajati od njih. Deca će vrlo dobro osetiti vaše slabe tačke i koristiti ih maksimalno. Ne samo prema roditeljima, nego i svim ostalim osobama u okruženju bakama i dekama, komšijama, rođacima ili drugarima. Dati im moć i dozvoliti da se svaka drama završi time što će oni dobiti šta su hteli, zna da bude vrlo opasno, pogotovo ako se spoji sa pubertetom.
Socijalizacija u što većim grupama je preporučljiva kad god je moguće, još bitnija u sve češćim slučajevima da dete ne ide u vrtić i drugari su mu samo baka, deka, mama i tata. U jednoj velikoj grupi će svako dete imati i svog najboljeg drugara, i svog drevnog neprijatelja, i simpatiju, i nekog koga ne voli, nekog koji ga stalno maltretira, neko sa kim se stalno igra itd… Nema bolje pripreme za život i doživljaj društva u malom i na sve ono što ga čeka kad postane odrasla osoba. Samo navikavanje na neku novu osobu (terapeuta ili trenera) kao nekog ko se sluša, koga i mama i tata slušaju, koji kad kaže nešto to mora da se uradi, dosta utiče na razvijanje i prihvatanje autoriteta.
Jezik će se takođe bolje razviti u grupama. Dete uči i upija zvukove sa strane dok još uvek pokušava da shvati da oni služe i za komunikaciju, tj. Iskazivanje onoga što želiš, misliš, osećaš. Za njih je svaki pokret, zvuk, gest, osmeh, pokret tela i način na koji se izražavamo bitan u razumevanju i boljem učenju celokupne sposobnosti. Prvo imitacijom, pa posle sklapanjem svojim misli i izražavanjem istih. Zbog toga je važno i odgovoriti na svako pitanje, pričati sa decom što je više moguće i kad vas ništa ne pitaju, iskoristiti svaki mogući trenutak bombardovanjem mozga zvučnim stumulusima na koje treba da da odgovor. Sam izgovor reči je kao potpuno nov izazov, pa je bitno imati strpljenja i ne odustajati od toga da dete pravilno izgovori reč i ako možda već znate šta želi da kaže. Oni će polako dopunjavati rečnik rečima i frazama koje koristimo u određenim svakodnevnim aktivnostima. Dokazano je da deca vrlo dobro pamte jezik znakovima u tim periodima, jer još uvek više razumeju šta hoćemo da kažemo načinom na koji to govorimo, bilo gestikulacijom rukama ili intonacijom. Ništa vas ne košta da probate, bilo da je to pravi jezik znakova ili lično vaš izmisljen za određene situacije.
5.. PREKRETNICE U RAZVOJU I VEŠTINE
Faze razvoja su teoretske prekretnice u razvitku deteta, prihvaćene od većine zemalja. Ovo je važno da zapamtite, jer su u nekim delovima sveta ono što mi mislimo da je normalno, drugima nije. Presing koji mi postavljamo našoj deci sa tačnim mesečnim, ako ne i nedeljnim, zadacima za neke jednostavno ne postoji. U drugim društvenim zajednicama svako dete razvija u svom pravcu, svojom brzinom, bez opterećivanja oko toga, kod nas postoje razredi, gradivo, sportske aktivnosti, van nastavne aktivnosti, jezici… Od trenutka rođenja deteta, trenizi sa mališanima ili bilo kakve druge usmerene aktivnosti dovode do boljeg uvida u razvitak ne samo svog deteta, nego i mnogih drugih. Roditelji imaju različita iskustva sa svojom decom. Svako dete ima svoj tempo i mi trebamo samo da ga podržavamo u tome.
Najosnovniji primer i jeste prohodavanje:
1. Počinje sa padanjem u puzanju i jačanju ekstremiteta da nosi težinu na rukama
2. Posle toga svaki pad iz sedećeg položaja na leđa, čak i udar glavom, ne samo da jača trbušne mišiće kao odgovor na gubljenje ravnoteže, nego se i sad skeletni sistem priprema za takve udare
3. Ustajanje na noge uz pridržavanje za različite objekte u okolini, neke stabilne neke ne, dodatno razvija osećaj ravnoteže, osećaj u prostoru u odnosu na drugo telo i poboljšava povezanost različitih Sistema. A kada dete padne iz uspravnog polozaja je dobra priprema i omogućava jačanje kostiju i ligamenata na pravim mestima kao odgovor na spoljašnji uticaj. Međutim, ako mi sve ovo sprečimo, pridržavanjem da ne padne, hvatanjem da ne padne, stavljanjem jastuka iza deteta u sedećem polozaju, stavljanje jastuka pored glave bebe dok spava poremetićemo prirodni put kojim stvari treba da se razvijaju.
Stručna lica na usmerenim aktivnostima i jesu tu da pažljivo prate psihofizički razvoj deteta.
Primer onoga što želimo da postignemo u određenim dobima i periodima razvoja:
12 meseci- U fizičkom smislu još uvek imaju višak masnog tkiva, kako na telu tako i u stopalu. Svod stopala nije još potpuno razvijen pa zelimo da deca što više idu bosa. Noge još uvek malo zaobljene. Trbušni mišići se još uvek prevashodno koriste za disanje, dok je glava još uvek u većoj proporciji nego ostatak tela. Oči počinju da rade zajedno što dovodi do boljeg vida na daleko. Motorički, već treba da manipulišu objektima koji stanu u šaku, pritiskaju i isprobavaju predmete iz svoje okoline. Prave i slazu jedno na drugo, bacaju sve što mogu da podignu, vuku u nazad, balansiraju na raznim površinama i hodaju uz pomoć nekoga ili nečega. Gledaju i prate pogledom ono što ih zanima, prepoznaju objekte koji su im poznati od ranije.
18 meseci je period kad bi dete trebalo samo da hoda, pa će sa tim i masno tkivo nestati postepeno. Usmerene aktivnosti doprinose u ovom period, jer dete uživa u interakciji sa ostalom decom, iako možda još uvek ne znaju da se igraju zajedno, što mi težimo da ih naučimo. Emocionalna inteligencija počinje da se razvija ubrzano, deljenjem igračaka sa drugom decom ili osobama, što je najbolje uraditi u okruženju gde su deca iz različitih porodica. Polako počinju da dobijaju izgled odraslog čoveka. Učenje ravnoteže i kontrola finih mišićnih stabilizatora tela od strane mozga je na najvišem nivou, pokušavajući da manevriše u prostoru gde postoje i drugi objekti. Podizanjem, vučom, guranjem, sad u stojećem položaju, mozak razvija posebnu osetljivu vezu sa mišićima. Pokušaji trčanja se obično završe padom, što je i stimulišuće za njih, u naravno kontrolisanoj sredini. Kognitivno, mozak ima i druge zadatke. Ne mora više da proba stvari, može vizualno da uživa u njima i da ih prepozna bez dodira. Deca reaguju na naše izraze lica, ali ne mogu da ih oponašaju. Trebalo bi već da razumeju neke reči i fraze, osnovne komande i da pokažu na objekte. Zvučno počinju da uživaju u muzici. Oni tad već i sebe prepoznaju u ogledalu, pa im se možemo obraćati kao individuama.
24 meseca je vreme kad naše bebe postaju deca u svakom smislu. Stav je uspravan, ali još uvek malo povijenih leđa zbog slabih trbušnih mišica. Pluća rade punim kapacitetom, regulacija temperature tela je sve bolja, 16 zuba je skoro spremno za akciju. Dete zaobilazi objekte, čuči dugo dok se igra, penje dole gore po stepenicama, malo skakuće, balansira na jednoj nozi, otvara vrata, penje se i seda u stolicu, pakuje stvari jedne na druge i zna da okreće pedale. Komunikaciija i razgovor napreduju, pošto je kod deteta i razumevanje reči bolje razvijeno. Sa time ulazimo u sledeću fazu gde je jako bitno sve objasniti rečima i terati njih da se takođe izražavaju rečima, bilo da su to želje ili osećanja.
3 godine – pred vama je osoba koja ume bolje da kontroliše emocije nego mlađa deca. Skaču, trče, bacaju, sve motoričke sposobnosti treba da su potpuno razvijene. Već se uključuju u razne školice sporta i počinju oni sami sa treninzima od po 2-3 sata nedeljno, u tom periodu mogu da savladaju sve što im stane na put, samo je potrebno vreme i strpljenje.
Organizovane aktivnosti za decu u bilo kom periodu života su od presudnog značaja za pravilan rast i razvoj vašeg deteta. Kolektivno iskustvo koje dobijate, uz dodatno znanje stručnog lica, vas na najbolji način priprema za ono što sledi. Sama edukacija se svodi na poboljšanje života, ne samo vaših mališana, nego i cele porodice. Ovakve promene treba iskoristiti i žrtvovati svoje loše navike zarad boljeg života svih. Ni jedna reč ne može da zameni dobar primer.
AUTOR TEKSTA
Đorđe Radovanović