Nedelja je veče. Vreme za kupanje i crtaće, spremanje pidžamica za vrtić sutra, za sušenje kose, i češkanja i maženja. Sećam se kad su bile male, malene, malenice, i kad je bilo svejedno da li je nedelja, ili utorak ili zima ili leto. Sećam se kad su dani bili dugi, a ja izgubljena u svom traženju pravih odgovora, savršenih rešenja za misterije koje ranije nisam poznavala, kad sam ustajala pre svitanja i budila se na prvi kmek, bez obzira na dan u nedelji.
Nekad mislim na te dane kao na zlatno doba. Nekad ih sa “mojima”, sa ekipom sa kojom sam rasla zajedno kao T koja je postala mama, zovem danima izgubljenog raja, iako tada nisam mislila da su rajski. Kretala sam se između održavanja deteta u “viđenom stanju” I pokušaja da pričam o nečemu drugom sem o bebi i njenim probavnim situacijama . Iako mi se ništa drugo značajno sem “savršene školske kakice” u toku tih prvih samostalnih dana nije dešavalo, pokušavala sam da vratim razgovor na dane pre T- mame. Međutim, te teme su ostale na nivou prisećanja za onu ekipu koja nije bila zatrpana pelenama. Ali, ja sam tada tako želela da pripadam, i da budem i stara T, i nova T-mama, zanimljiva za oba sveta, jureći svoj izmišljeni maraton, preskačući paralelne trake, bez potrebe, a opet zato što nisam znala drugačije tada, zato što stari svet i novi svet nisu još našli svoj balans.
Onaj osećaj kad krećeš od kuće na posao, i kad ih pre toga budiš da krenu u vrtić, kad su mekane, i plišane, i mazne, i zagrle te, i zagnjuriš im nos tamo, u onaj predeo između jastuka i kosice, gde još uvek mirišu na tvoje male, malene bebice, i zagrle te, i zagrliš ti njih, i ostao bi tako, do sutra, do prekosutra, do petka i subote. Kažu ti: Ne žuri mama, lezi pored, Ne kreći mama još, ali moraš da pogledaš na sat, i moraš da kažeš, Ali mama žuri, Ali mama kasni, i postoji neka savršeno razumna i razložna i suštinski nebitna priča zašto je važno da probušiš taj mehurić sreće i nežnosti, kreneš i žuriš, prebrojavaš se, dok ih čuješ kako nastavljaju dan bez tebe.
Da, spadam u srećne. Da, znam gde živim. Da, znam koliko njih nema posao. Da, znam da žene imaju mnogo gore poslove. Da, znam da je PP otišla u drugu zemlju, i znam da ST radi i noćne i popodnevne smene kako bi imala za najosnovnije, i znam da je AR sama, i da, znam, znam za svu tu tugu i težinu i napor. Ali ovo sam ja, T- mama, koja se ponekad još seća T kad nije bila mama, i koja se seća T kad je tek učila da bude mama, kojoj nedostaje svaka od tih različitih T, i koja zaboravlja zašto, sem finansijskog momenta, moram da bušim taj jutarnji mehurić nežnosti, i zbog čega je pametno i dobro da me nema uvek tu, iako sam napravila kompletan “bekap” plan, i šta je vredno i šta je važno, da me one čekaju kad kasnim.
Ali opet, ja volim moj život kad sam samo T, kad nisam samo T- mama, kad treba da odlučim nešto što nije samo kog oblika ćemo napraviti sendviče, i da li će kupka da bude sa šljokicama ili bez. Da, prija mi, i volim i taj deo, ali šta je tu zapravo vredno, sa kojom T ja mogu da budem zapravo srećna? Sa kojom T me ne grize savest, sa kojom T im dajem najbolji primer, sa kojom T sam najiskrenija prema sebi?
Šta želim da naučim moje cure?
Da cene sebe, da cene druge, da je svačiji svet njegov lični univerzum, da vole da uče, da vole, da su jake, da su radoznale, da otkrivaju, da se smeju glasno, da vole vetar i šumu i more, da je svet veliki i divan, da su prijatelji blago, da prava donose i obaveze, da su u knjigama novi svetovi. Kakva sam ja kad im to primerom pokazujem, kad ih učim kako da nađu sreću…kad ja sama nekad ne znam ko sam i kakva sam zapravo?
Onaj mali glasić koji ne čuješ od alarma i “snuza”, traženja parkinga, i prolaženja kroz agendu, onaj mali glasić koji te je uvek vodio, i koji kad pratiš, pratiš i sebe, i dalje je tu. Nekad ga ne čujem kad one plaču, nekad ga ne čujem kad žurim, nekad ga ne čujem kad sam predveče kod kuće i kad mi nije ni do maženja, ni do razgovora, već samo da sedim i ćutim i da me svi ostave na miru, i da buljim u taj prokleti telefon, zato što to od mene ne zahteva nikakvu odluku sem minimalnog pokreta prstom.
Taj glasić je tu, i treba ga naći, i nedeljom, i ponedeljkom, i na raspustu, i na prekovremenom. Glasić koji definiše moje želje i ciljeve, sa kojim sam sebi iskrena i ispravna, a ako sam sebi ispravna i iskrena, onda sam i mojim curama, onda ih učim da budu takve, iskrene, ispravne pred sobom, radoznale i hrabre i voljene i da vole, da se smeju, da gledaju ovaj svet i kroz kišu, i kroz sunce, zato što sam to ja, i zato što smo to mi.