Mesec: maj 2020.

U godinama prošlog veka kada društvo nije bilo razvijeno kao danas, velike kuće bile su uvek pune jedne ili više porodica i svi su zajedno radili kako poslove oko kuće i bašte, tako i unutar kuće. Žene obično nisu radile i one su imale ulogu domaćice i odgajale svoju decu. Promena načina življenja i sve veća ženska ravnopravnost dovela je do toga da je normalno da kućne poslove obavljaju svi. Ipak, zbog toga što prošle generacije smatraju da su previše radili kao deca, pokušavaju da poštede svoje mališane, ne znajući da im u stvari prave magareću uslugu. Kućni poslovi su dobri i imaju mnogo prednosti. Nemojte misliti da na taj način izrabljujete svoju decu, već treba razmisliti o tome koji kućni poslovi mogu da se obavljaju u zavisnosti od uzrasta deteta i od toga stvoriti igru, ali i obavezu, te učiti svoje dete pravnim vrednostima kroz kućne poslove.

Ono što je veoma važno to je da kućni poslovi imaju mnogo prednosti i uče decu pravim vrednostima. Obavljanjem poslova deca postaju odgovornija, samostalnija, shvataju kako je to imati obavezu. Oni time razvijaju svoju nezavisnost, a kada dobro obave zadatak dobiće i na samopouzdanju. Pored ovih osnovnih prednosti koje lako možemo da zaključimo, postoje i oni na koje nam stručnjaci ukazuju, a to je da deca koja se od malih nogu bave i učestvuju u kućnim poslovima imaju mnogo manje šanse da u tinejdžerskom periodu koriste drogu, postaju mnogo bolji učenici, imaju bolje razvijen odnos prema vršnjacima i porodicom i brže napreduju na poslu i na društvenoj hijerarhijskoj lestvici.

Deca su različita, ali mnogu će u početku mrzeti da spremaju i od vaše mašte zavisi kako ćete uspeti da ih motivišete za rad. S’ početka im dajte lakše zadatke koje mogu da razumeju i da obavljaju onako kako treba. Sigurno to neće biti isprva onako kako bi ste vi to sami napravili, ali kada vaše dete obavi traženi zadatak, nemojte ići iza njega i ispravljati greške. Možete par puta uraditi zajedno, a zatim ga pustiti da ono samo radi zadatke po dogovoru. Jedna od važnijih stvari je da pohvalite svoje dete nakon toga što je obavilo zadatak i da mu pokažete da ste srećni i zadovoljni. Ukoliko nevoljno obavlja poslove dozvolite mu da bira iameđu dva ili tri posla koja treba obaviti da bi se dete osećalo da ima pravo izbora, a ne da mu je nužno nametnuto i naređeno da nešto uradi.

Kako se koristimo izrazima „poslovi“ i „kućni poslovi“ to može da probudi nezadovoljstvo kod deteta. U tom trenutku treba da nađemo alternativu i zainteresujemo dete da kroz igru uradi one stvari koje treba. Stručnjaci kažu da dete čim razvije motoriku može da počne da pomaže u kući. To znači da već sa 2-3 godine vaše dete možete zamoliti da skupi svoje igračke u kutiju, stavi svoj veš u korpu za veš, ili baci đubre u kantu za otpatke. Takođe, u ovom periodu može da se brine o svom kućnom ljubimcu, ukoliko ga ima, i da mu daje vodu i hranu. Nakon toga, sa 4 i 5 godina dete može da složi svoj krevet nakon ustajanja, pomogne u raspremanju stola, zalije cveće, ostavi patike na mesto, pomogne pri skupljanju veša… U predškolskom dobu može da složi čist veš u orman, obriše prašinu, pomogne sa lakšom kesom namirnica iz radnje, pomogne pri kuvanju… kako je svako dete različito tako će i pristupati poslovima. Nekom će i sa šest godina biti lako da usisa, dok drugoj deci neće. Sagledajte šta vaše dete može i spram toga mu zadajte obaveze. Ukoliko mu budete davali ono što je teško za njega samo će stvoriti averziju prema svim kućnim poslovima i to će smatrati maltretiranjem.

Mnogi roditelji i stručnjaci vode diskusiju o tome da li deci treba plaćati za obavljene poslove. Mišljenja su podeljenja. Jedni smatraju da to nije u redu, jer nas kućni poslovi prate kroz ceo život i deca se ovim putem uče odgovornosti, dok drugi smatraju da im od malih nogu treba ukazati na to kako svet funkcioniše i kako da vrednuju svoj trud. Bilo kako bilo, ova odluka je na vama, a najvažnije je da neopterećujete vaše dete već da kroz autoritet ali i igru pomognete vašem detetu da nauči koje su prave vrednosti.

Kao i kod odraslih ljudi, problem pražnjenja creva može da se javi i kod dece – svih uzrasta. Koliko je to neprijatno i koliko utiče na život sigurno je svako od nas barem jednom iskusio. Zatvor nikako nije dobar što se celog organizma tiče, ali iako ne predstavlja alarmantnu opasnost trebalo bi što pre da se pomogne deci.

Zatvor se naziva još i konstipacija ili opstipacija. Predstavlja veliki problem koji se ispoljava u vidu nedovoljnog pražnjenja creva, odnosno prolazak veoma tvrde i suve stolice koja može izazivati velike bolove. Obično stolica izostaje po nekoliko dana, a dogodi se da do pražnjenja nije došlo čitave dve nedelje. U zavisnosti od uzrasta više stolica na dan, ili izostajanje stolice jedan-dva dana, smatra se u redu. Ipak, najpravilnije je, kako za decu tako i za odrasle, pražnjenje creva svaki dan.

Ono što se dešava u telu prilikom izostanka stolice je nakupljanje fekalnog sadržaja u debelom crevu, što dovodi do njegovog širenja. Samo poremećeno crevo ne može više da obavlja svoju funkciju kako treba, a ovakvo stanje čini stomak tvrdim i izaziva bolove. Iz creva se samo još više izvlači voda, pa stolica postaje suva i tvrda, što čini pražnjenje otežanim, a dete nakon ovakvog iskustva ima bojazan da sledeći put sedne na nošu (ili wc šolju), pa svesno krene da zadržava stolicu. To dodatno otežava posao, a pražnjenje izuzetno suve stolice može dovesti do oštećenja analnog otvora, stvaranja ranica i rascepa pa tako i do krvi. Deca se zbog ovoga uplaše i tako ulaze u začarani krug, svakako imaju zatvor, a sad još i bojazan da obave nuždu.

Pre nego što se zabrinete više nego što već jeste ukoliko vaše dete ima zatvor, treba da shvatite i definišete koje je stanje za lečenje, a koje stanje se i dalje podrazumeva pod normalnim. Dakle, kao što smo već rekli, zatvor praćen tvrdom i suvom stolicom koju prati izuzetno bolno pražnjenje creva sa razmakom od deset dana smatra se opstipacijom i treba da se pristupi lečenju. Razlozi zbog koji dolazi do ove pojave kod dece su razni. Većina automatski povezuje sa lošom ishranom i načinom na koji se dete hrani. Ovo naravno može biti uzrok – premalo voća i povrća kao i siromašan unos vlakana koji su neophodni za bolji rad creva, premalo jela koja se jedu kašikom, previše belog brašna, mleka i čokolade kao i svake fast food hrane… Isto tako, lenja creva deteta, loša peristaltika creva, deca koja nisu uobročena i ne unose dovoljno vitamina kroz ishranu. Osim ovih razloga, stresne situacije i emotivno stanje deteta može dovesti do pojave zatvora. Negativne faze koju deca imaju ili situacije koje kod njih izazivaju nelagodu vrlo često budu razlog zašto stolica izostaje.

Lečenje opstipacije zavisi od uzrasta deteta, uroka i samog trajanja. Ovo je čest problem i stoga treba da imate puno strpljenja i pomognete svom detetu kada treba da obavljaju veliku nuždu. Kod male dece je potrebno stavljati ih više puta dnevno na nošu i obezbediti im u tom trenutku da se osećaju prijatno. Možete im dati neke igračke, igrati se sa njima ili čitati priču. Nemojte ih požurivati, ali ih podsetite zašto sede na noši. Ukoliko im se desi nezgoda nemojte ih grditi ili kažnjavati, kako se ne bi osećali neprijatno i postiđeno. Ukoliko je kratkotrajna opstipacija ona se lakše i brže leči povećanim unosom tečnosti, odnosno vode i čajeva, čepićima ili primenom klistira. Dijeta i fizička aktivnost su uvek dobri sabornici.
Hronična opstipacija se znatno teže leči. Ona je često znak da u predhodnim mesecima ishrana nije bila dobra. Ukoliko su se pored toga poklopile negativne ili neprijatne situacije u životu, stanje se sigurno pogoršalo. Ovakvo dete obavezno treba odvesti kod lekara na pregled i posavetovati se doktorom oko načina lečenja i korigovanja ishrane. Lečenje hronične opstipacije može biti kompleksno i zahtevati promenu stila života, a terapiju nikako ne biste smeli sprovoditi na svoju ruku, jer tako možete pogoršati stanje koje već nije dobro. Najvažnije je biti uporan i konstantan jer je ovo stanje koje se neće promeniti preko noći, već je potreban trud i stalno praćenje.

Svako od nas ima neka svoja uverenja i sopstvena pravila ponašanja. Deca, iako imaju malo godina i tek razvijaju svoju ličnost imaju mnogo dobrih osobina na koje smo mi kao odrasli ljudi zaboravili i treba da se ugledamo na njih i uzajamno učimo. Kako ni jedan čovek na ovom svetu ne izgleda isto, tako ni jedna ličnost nije ista. Različitost je dobra, a postoje ljudi koji su po prirodi povučeni, kao i oni koji su po prirodi glasni i dopadljivi. Za dete uvek brinemo više i to je normalna pojava, a povučenost kod dece se javlja iz različitih razloga. Ovo može biti samo period i treba znati granicu – kada popustiti detetu, a kada uzeti stvar u svoje ruke i pomoći mu.

Koji su razlozi da se deca povuku? Krenite od sebe i razmislite. Uglavnom su to neke situacije u kojima je dete doživelo stres, osećalo nelagodu, situacija sa kojom ne može da se nosi, koja je bolna za dete, ukoliko su ga vršnjaci maltretirali ili pokazivali nepoštovanje, ukoliko je u kući problem, porodično nasilje, nedovoljno pažnje koje se daje detetu… Razloga je zaista mnogo i treba biti obazriv. Ukoliko je problem neki unutrašnji razlog deca će se povući u sebe, prestati da pričaju i odbijati društvo. Nepisano pravilo je da su devojčice stidljivije od dečaka, ali do njih je ipak lakše doći.

Povučeno dete osim toga što ne želi da priča mnogo, ima problem sa ispoljavanjem emocija. Njima nije lako da pokažu ni ljubav ni ljutnju i sva osećanja zadržavaju u sebi. Na taj način se samo akumulira sve više negativne energije u detetu i situacija postaje teža. Nesvesni načina na koji mogu da pomognu sami sebi ili nesvesni da o svemu što ih muči može da se razgovara, zatvaraju se u sebe i na taj način izbegavaju sve potencijalne situacije u kojima opet mogu biti povređeni ili izigrani. Na taj način kreću da uskraćuju sebi i mnoge druge stvari, nova saznanja, nova prijateljstva, igru, učenje, istraživanje i razvoj.

Kada primetite da se bilo sta čudno promenilo kod ponašanja vašeg deteta ili se ne ponaša kako se ponašalo ranije, obratite dodatnu pažnju. Do odgovora možete doći tako što ćete razmisliti da li je skoro bilo nekih stresnih situacija, kako se vi ponašate u poslednje vreme prema svom detetu, sa kakvom decom je okružen, da li ste ga previše kažnjavali, a isto tako postaviti indirektna pitanja deci putem kojih ćete vi moći da donesete zaključak, a da dete to ne oseća kao pritisak. Najbolje je da to uradite kroz igru i da uhvatite pogodan trenutak kada je dete raspoloženo.

Ukoliko je neki problem koji je lakše rešiv ne treba se preterano mešati detetu sa njegovim vršnjacima, već naći način da se dete usmeri tako da sam dođe do rešenja problema i preboli datu situaciju. Socijalizujte ga sa vršnjacima, ali ne na način da ne može bez vas, već mu na osnovu primera pokažite kako se sklapaju i održavaju prijateljstva. Jedan od većih razloga povučenosti jeste i to da dete nema samopouzdanja, zbog toga ga treba ohrabrivati na one postupke koji su ispravni i isto tako pohvaliti.

Ukoliko mislite da je situacija problematičnija, razmislite koji je najbolji način da pomognete vašem detetu. Opet, prvo počnite od sebe. Oni su vase ogledalo i moguće je da kao roditelj ne posvećujete dovoljno pažnje za onaj segment života koji je u tom trenutku vašem detetu najvažniji. To ne znači da ste loš roditelj i da zanemarujete svoje dete, već da postoji mogućnost da ste zbog nekih svojih obaveza jednostavno prevideli ono čemu vaše dete posvećuje pažnju.

Najvažnije je odrediti granicu, između onoga što vi ambiciozno želite za vase dete i onoga kakvo ono zaista jeste. Ponekad se roditelji uplaše da sa njihovom decom nešto nije u redu, a samo su različiti tipovi karaktera.

Ako povučenost deteta u sebe traje previse dugo, dete ne želi da razgovara ni sa roditeljima ni sa svojim vršnjacima, stiska telo i šake, ima histerične napade i dobija bilo koji oblik druženja – treba posavetovati psihologa. Ovako izražena stidljivost i povučenost može uticati na dalji socijalni razvoj vašeg deteta, te mu na vreme treba pružiti pomoć i otkloniti uzrok problema, kako bi dete moglo da ima srećno i zdravo detinjstvo.