- 19/10/2017
Divan dan :-)
Vraćala sam se sa posla preko Fruške Gore. Mislim da mi je najlepša sada, u miholjsko leto, kad krošnje krenu da se prelivaju u svim bojama zemlje i šume, a kroz lišće uhvatiš zrak sunca, i osetiš onaj bogati miris zrele godine, kad te sve mami da iskorištiš dan i osetiš sve što se osetiti može pre nego što se navuku jesenji oblaci. Idem po tortu, treba da presvučem klinke za rođus žurku u Mamarijumu, razmišljam da li da otkucam šta treba čim dođem kući, ili uveče kad zaspu. Pomalo sam nostalgična, malo više umorna, nadam se da torta neće postati izvrnuta torta na putu do kluba.
Znate kako kažu, treba uživati u trenutku, a osetim da mi izmiče u svom planiranju, dok u pozadini lagano cvrči osećaj ponosa, i malo nostalgije, i malo ljubavi, i smejem se ka suncu, i šuma blista.
Dve godine. Za dve godine beba poraste u malo dete. Za dve godine, kažu da znaš da li si sa svojim poslom uradio dobru stvar. Dve godine Mamarijuma, i dan je prelep, i prijatelji stižu. Prijatelji jesu ono što nas je definisalo od samog početka. Prijateljstvo su bili dani na Štrandu, kad su naše bebice bile male veknice, a leto dugo i toplo. Prijateljstvo je bilo temelj, da shvatimo šta želimo posle tog leta, i da nas duga zima neće ostaviti same u stanu, dok pokušavaš da uhvatiš svoj prošli život koji prolazi na paralelnoj traci. Prijateljstvo su bili svi ljudi koji su tog avgusta stali pored nas, i napravili stvarnom poluuhvatljivu viziju podrške koju smo htele da pružimo, znanja koje smo imale,i o onom što smo naučile i što je još važnije, o onom što nismo na vreme naučile. Svesnost da je u roditeljstvu najvažnije da pružiš najbolje od sebe u datom trenutku, u skladu sa najtačnijom informacijom koju u tom trenutku imaš. Isto prijateljstvo i isto znanje koje nam je izmicalo dok smo u kišnim danima, same sa bebama, kliktale po internetu tražeći odgovor na sve što nismo znale.
Kažu da je potrebno selo da podigne dete, to selo je potrebno i da podigne majku. Ta sela, i ta podrška, je nešto što je nestalo danas, između betona, traženja parkinga i wi-fi signala. To selo, i ta podrška je ono što želimo da pružimo u Mamarijumu. Prijateljstvo je ono što je rodilo ovo naše malo selo, prijateljstvo jeste onaj cilj kojem težimo. Koliko smo samo naučile za ovo vreme, da donosimo odluke, da prihvatamo intuiciju, da grabimo kad bismo najradije se zavukle negde i pravile se da ništa ne zavisi samo od nas, da preporustimo svoju ideju i drugima, kako bi dalje mogla da raste samostalno, i zauzme svoje mesto u narativu današnjice. Koliko smo samo naučile da cenimo to prijateljstvo, i koliko smo novih, divnih istih takvih žena upoznale, naučile smo da budemo zahvalne za svaki dan, kad je naše“čedo“ ispunjavalo svoju svrhu. Bebice koje su se tek rodile kad smo počinjale, postale su hrabri mali istraživači. Gledale smo prve korake , i prve pesme i prve osmehe. Slušale smo priče koje su nas povezivale, razmenjivale iskustva, i opraštale sebi ono što smo smatrale podbačajem. Iste brige, isti strahovi, ista knedla u grlu, isti dirnuti pogled i ponosni osmeh je kod svake od nas, svake od vas koja je došla u naše malo selo i podelila svoj put kroz roditeljstvo sa nama.
Krećem da oblačim moje curice, idemo da vičemo Torta, Torta i da duvamo svećice bezbroj puta.
Za sve vas i za sve nas, hvala vam za poverenje koje ste nam pružili da budemo deo vaših srećnih uspomena.
Ljubimo vas od neba do krticine kuće :-*