- 22/01/2018
Reč članice- Dve godine u Mamarijumu
Dve godine mamarijumstva – iz ugla jedne mame i jedne ćerke
Uh,
dve godine zvuči mnogo, ali nekako brzo je prošlo, prebrzo mogu reći. I
čini mi se da je to dobro. Znači bilo je lepo i još uvek je.
Sve je počelo polako, u stilu “Zvuči zanimljivo. Idem da vidim kako izgleda u praksi ”.
Kako
to ide kada ste sa malim detetom kod kuće, najviše se družite sa mamama
iz parkića gde pokušavate da preživite deo dana pre ručka i onog
dnevnog spavanja kome se od jutra radujem. Jedna od tih novih
prijateljica mi je rekla da se kod nas u komšiluku otvorio klub za mame i
trudnice. Prva misao mi je bila “sjajno, za mene u pravi čas”. Bila je
jesen i bližila se zima i brinulo me kako ćemo je moja Petra i ja
preživeti. Pomisao na sive hladne tmurne dane i česte kiše koje nam neće
dozvoliti da budemo dugo vani u parkiću pomalo me plašila.
Petra je
radoznala devojčica i voli da se druži sa drugom decom i u stalnoj je
potrazi za nekom vrstom akcije. Kako su loši dani bili sve češći, u
parku je bilo sve manje dece, a i nama nije bilo baš zabavno u mokrom
parku. Njene akcije je bilo sve manje, a kućne nervoze sve više, samim
tim i moje. Trebala nam je obema neka promena sadržaja i ritma. I kako
se sve u životu dešava kada se za to ispuni vreme, tako je bilo i u
slučaju mamarijumstva.
Pozvala me je ta “parkovska” prijateljica da
jednog baš takvog tmurnog jesenjeg dana odemo do tog Mamarijuma da
vidimo šta nude i kako sve izgleda. Činilo mi se da smo i Petra i ja to
oberučke prihvatile. Njih dve i nas dve, dvoje kolica, termin za užine i
moguće presvlačenje pelene u toku satvremenskog druženja. Hm, zvučalo
je zanimljivo.
Došle smo bez nekih velikih očekivanja. Moja ideja je
bila kako ćemo promenti ambijent, Petra će se zabaviti sa Ninom u igri, a
da nije neka igraonica sa gomilom starije dece pa ću možda uspeti koju
reč i razmeniti sa odraslim ljudima. Dočekao nas je otvoren prostor
prilagođen za vršljanje male dece, kako onih puzavaca tako i onih ne još
veštih trkača. Prijatana energija ljubičastih tonova i vedra devojka
koja je vrlo brzo animirala naše dve “aždajice”. Popile smo čaj i site
se izdivanile u mirnom pogledu na našu decu koja su jurcale po velikoj
sobi i čas crtale kredamo po zidu obojanom chalck boar bojom, umetale
oblike u koje kakve guralice i plastične lopte, listale slilovnice i
slagale neke gumene životinje… Male princeze su se izistinski
zabavljale, a samim tim i nas dve. Užina je obavljena u stolici za
hranjenje koje klub ima, presvlačiliste, vlažne maramice, plastične
čaše, kašičice…. “PA OVO JE ZEMLJA ZA NAS “ . Prva poseta je prošla
sjajno i više od toga. Njih dve su se ponašale ko iz slikovnice, lepo su
se igrale, lepo užinale, kad se primaklo vreme spavanju spakovale smo
se u kolica i svaki karavan je otišao svojoj kuci.
Posle par lepih
dana opet kiša… ”Ništa, Petronija, idemo u Mamarijum. Želis da pišeš
kredama po zidu? “. Njeno nervozno kenjkanje i trljanje nosa sam
razumela kao DA. Ovog puta bez podrške iz parka smo se domogle
ljubičastog kutka. I bi haos! Kakav šok, kad se čovek nada da će biti
bar upola dobro ko prošli put…tdaaaa, iznenađenje. Petra šiz, ne mogu je
ni sa čim zabaviti. Jao, česta slika roditeljsta kakvo se može videti u
prolazu u gradu ili marketu. Onaj momenat kad pomislim: “šta mi je ovo
trebalo?”.
Nismo se baš ogrejale u klubu, otprašile smo kući. Dobile
smo još jedan zub posle par dana od nemilog događaja. Eto nekakvog
opravdanja za prethodnu predstavu. Ali ono što me vratilo nazad je
činjenica da me niko tamo zbog Pecinih “izliva” nije kritički pogledao
niti se pozvao da me obasipa roditeljskim savetima kako treba. Par
prisutnih mama me gledalo sa bodrenjem i rečima:”danas je takav dan,
sutra je novo poglavlje. Juče smo Danilo i ja imali situaciju u
marketu……”. I sve tako su se ređale priče i ja sam se osetila tako
normalno. Nekako, mama među mamama. Sva deca se i smeju i šize i trče i
padaju i uče i tupe i jedu i ne jedu… Razumele smo se. Nekako, srela sam
ovde žene koje su bile u istom sosu kao i ja. Sama sa decom i redovnim
dnevnim zadacma koji ti nekad dojade, nekad ih sa puno elana obavljaš.
Nekad si tako ponosna na svoje “čudovište”, a nekad si van sebe zbog
nekog besa svog mladunčeta koje ne možeš da ukapiraš, zašto sad to.
Najlepše
i najdragocenije od svega je to što sam tu mogla da pričam otvoreno o
svemu tome i da čujem razne verzije drugih roditeljskih izazova, da se
uporedim, ocenim, utešim, umirim… Društvo mama kojima nije mučno slušati
o roditeljstvu i deci kao drugaricama koje još nemaju potomstvo. To mi
je trebalo, mojih sat vremena u toku dana za roditeljski odušak. Petra
se zabavljala sa njenim drugarima ,a ja sa mama. Prosto smo uživale.
Tu
sam krenula posle duge pauze na treninge. Klub nudi fitnes za mame i
trdnice. To je za mene bilo otkrovenje. U istom tom, sad već mogu reći
našem prostoru je krenuo program fitmamas. Pa, može li bolje. Nas četiri
mame sa decom se skupimo posle jutarnjih kućnih aktivnosti i na
trening. Petra se ili motala oko mene ili se zabavljala u puzarijumu ili
pak urnisala trenera koji joj je bio užasno zabavan. Bodrile smo jedna
drugu u vraćanju tela u preporođajnu kilažu. Imale smo tri puta nedeljno
po sat vremena trenera za sebe. Stpljivo je čovek radio sa nama
neurotičnim mama, nesrećnim zbog promena nastalih kao posledica
blagoslova zvanog trudnoća. Otkrile smo jedna drugoj tajne strije i
druge strahote. Te ispovesti su nas zbližile. Družimo se i sad. Idemo u
pozorište poneku svirku Ili neki roditeljski sadržaj. Za Petru i njene
drugare krenuo je muzički četvrtak. Profesor gitare je držao svakog
četvrtka čas “muzičkog” malim balavcima. Tu je moja trogodišnja
Petronija naučila šta su note, kako se pišu, kako se drži ritam, kao
taktira za proste pesmice i pre svega se zabavila, dok sam ja sebično
uživala u pijuckanju kafe i čitanja knjige u tom “maminom ćošetu” u
klubu. I nekako duša mi je bila na mestu, jer sam mogla da je čujem kako
se ponaša sa nekim drugim autoritetom, a da me ne vidi, a ja sam opet
bila tu u svom miru i svom užitku. Situacija i vuk sit i ovce na broju,
rekla bih. U Mamarijumu su krenuli i programi bebi gimnastike i škole za
trudnice i razvijalice i razvojne gimnastike. Bilo mi je nekako krivo
što je Petra sve to prerasla, jer programi su sjajni. Sve ono što sam
izborila sama u neku ruku, ovde se timski i sa iskusnim i stručnim
ljudima prevazilazilo. Dileme, da li da je učila da puzi, kako da je
podstaknem da puzi, kako da se igram, a iz toga mnogo naučimo i ona i
ja, sve tako redom je ovde u ovim programima obrađeno. Ali, nekako mene
su sa Pecom sretali novi izazovi za koje sam našla veliku podršku u
klubu. Kad god mi je trebao savet vezan za njeno ponašanje, razvojnu
fazu, za neku temperaturu ili vakcinu, izbor obuće i sve te velike
mamine probleme ovde sam našla pomoć, savet i podršku, kako od mama tako
i od stručnjaka. Nekako jedna utešna komuna ljudi koja mi je mnogo
pomogla u preživljavanju tog mamarijumstva i prvim Petrinim godinama
života i nekoj mojoj čudnoj usamljenosti u tom periodu.
Sada je Peca
velika devojka i ide u vrtić, ja pokušavam da se samouposlim, da ne
kažem “bacam se u preduzetništvo” pa nam ostaje manje vremena za
Mamarijum, ali kod god imamo praznog hoda mi došetamo u taj ljubičati
kutak na kafu i čašicu druženja. Volim tu predivnu terasu i taj letnji
hlad koji ovaj klubić ima i toplotu roditeljske kumene i beskrajne
podške. Eto, počele smo iz znatiželje, a sad dolazimo iz užitka i želje
da se vidimo sa prijateljima. Ja imam ovde svoje prijateljice, Petra
svoje drugare i ovde se uvek lepo zabavimo. Kafe ispunjene ljubavlju i
mirom u ljubičastim tonovima mamarijumske komune. Hvala vam ljudi što
postojite.
Zahvalne članice,
Ana i Peca pereca.